Na ulici, tu kod pekare, sreo sam nepoznatog starca. Već sam naučio da me ljudi, kada me vide, zagledaju, tako da me ni on nije iznenadio. Posmatrao sam i ja njega, zapanjen kako se invalidskim kolicima vozi trakom u kojoj je živ saobraćaj.
Tačno ispred mene se zaustavio i posvetio svome poslu. Namještao se tako da se popne na trotoar kojim sam ja išao. Već sam ga gotovo prošao ali sam se vratio da mu ponudim pomoć. Prihvatio je, pomalo zbunjen. Kada sam mu pomogao da se popne zahvalio mi se i otišao svojim putem.
Pitam se, odtad, šta nas to tjera da pomažemo drugima? Možda je to samo odgoj, možda preveliki ego ili potvrđivanje sebe kao jače jedinke? Čega je to iskra u nama i na šta je sve ta iskra sposobna da nas natjera?
Нема коментара:
Постави коментар